Šampanjac je najsvečanije vino, za najradosnije prilike. Mehurići u šampanjcu bodre duh i predstavljaju atraktivan prizor koji se ulepšava čitavim nizom običaja i sitnih pravila za rashlađivanje, otvaranje i služenje. Predstavljamo neke od njih.
Preporuka organizacije Union des Maisons de Champagne, tela koje okuplja sve velike šampanjske kuće, jeste da se šampanjac rashladi do temperature između 6 i 9 stepeni Celzijusa, kako bi nakon zagrevanja u čaši temperatura bila između 8 i 13 stepeni. Šampanjci punog tela – stariji vintažni i roze šampanjci – mogu se služiti i na stepen većoj temperaturi kako bi aroma došla do izražaja, a isto važi i za nešto slađe, sec i demi-sec šampanjce. Zanimljivo je da je šampanjac u devetnaestom veku, uglavnom sa mnogo više šećera nego danas, rashlađivan do temperature od 4-6 stepeni Celzijusa.
Hlađenje boce zahteva strpljenje
Šampanjac se po pravilu hladi tako što se neotvorena boca stavlja u posudu za hlađenje, koja treba da bude ispunjena jednakim količinama vode i leda. Ivica vode treba da bude oko 3 santimetra ispod oboda posude. Pri temperaturi vazduha od 20 stepeni Celzijusa, šampanjcu će trebati oko 40 minuta da bude rashlađen na 11 stepeni.
Podrazumeva se da ćete ponekad prekršiti pravilo i hladiti šampanjac u frižideru i zapravo je verovatnije da ćete ga kod kuće tako hladiti nego u posudi sa ledom: naš dom ipak nije restoran i kod kuće možemo da budemo relaksirani. Šampanjac položite na policu kako bi bio izložen jednakoj temperaturi na celoj površini boce: različite zone frižidera imaju različite temperature. Boci će trebati tri sata da od sobne temperature dođe do temperature služenja. Najveći problem sa frižiderom je u tome što boca počinje da se greje čim se izvadi iz njega, i tu uglavnom nema leka, osim ako je zatvorite Coravin Sparkling sistemom za čuvanje penušavih vina, i vratite u frižider.
Otvaranje: bešumno ili uz glasno “pop”?
Otvaranje šampanjca zahteva veliku pažnju. Uklanjanje čepa trebalo bi, po pravilima vinske etikecije, da bude bešumno, ali, ako u Unions des Maisons de Champagne kažu da je pucanje čepa šampanjca “eksplozija radosti”, to znači da postoje prilike u kojima nas ništa ne sme sprečiti da otvorimo bocu što glasnije možemo. Ipak, postoje dobri razlozi da se u manje burnim prilikama boca otvara što je diskretnije moguće. Eksplozivni gubitak pritiska znači – manje mehurića u čaši, a to ne želimo. Nadalje, gubi se i samo vino. I treće, čepovi umeju da se pretvore u bolne, pa i opasne projektile. Šampanjac se može otvarati i sabljom (sabrage). Postupak je, kažu, lakši nego što izgleda, ali su vam potrebni sablja i sigurna vojnička ruka, i veliki broj boca penušavaca koje ste spremni da žrtvujete.
Pre nego što dođemo do uklanjanja čepa, prvo treba da pokažemo bocu gostima koje služimo, kako bi se divili etiketi i pročitali podatke sa nje. Sledi uklanjanje folije i metalne petlje oko čepa, sve vreme držeći zatvarač. Vrhunac postupka je lagano otvaranje boce, koju držite pod uglom od oko 30-45 stepeni, bez usmeravanja čepa ka ljudima ili dragocenim, a lomljivim predmetima: držeći čep, polako okrećite bocu, i po potrebi pomerajte čep lagano kako biste ga oslobodili, i u jednom trenutku gas će gotovo nečujno napustiti bocu.
Čaša za belo vino je idealan izbor
Služenje šampanjca je umetnost za sebe. U današnje vreme, preporuka je da se koriste kvalitetne čaše za belo vino – one lepo koncentrišu arome vina, zadržavaju njegovu temperaturu i dragocene mehuriće, i zaista su bolje i od jako starinskih širokih čaša i ponegde još uvek aktuelnih čaša oblika flaute. Prilikom služenja, najbolja praksa je da sipate vino svakom gostu pojedinačno, i da od tog gesta napravite malu svečanost. Držite bocu direktno iznad čaše, i pažljivo sipajte vino kako bi se oko zida čaše formirao prsten mehurića. Ako služite većem broju gostiju, najbolje je da u svaku čašu sipate pomalo vina i nastavite sipanje tek pošto poslužite vino i drugim gostima, jer će se na taj način umiriti formiranje mehurića. Ne čekajte da se čaša ispije do kraja pre dosipanja šampanjca: prazna šampanjska čaša je tužan prizor koji želimo, iako sve lepe stvari nekada dođu do kraja, odložimo što duže možemo.